Luki

поглавље 18

Kaza im pak i priču kako se treba svagda moliti Bogu, i ne dati da dotuži,
2 Govoreći: U jednom gradu beše jedan sudija koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stidjaše.
3 A u onom gradu beše jedna udovica i dolažaše k njemu govoreći: Ne daj me mom suparniku.
4 I ne htede zadugo. A najposle reče u sebi: Ako se i ne bojim Boga i ljudi ne sramim,
5 No budući da mi dosadjuje ova udovica, odbraniću je, da mi jednako ne dolazi i ne dosadjuje.
6 Tada reče Gospod: Čujte šta govori nepravedni sudija.
7 A kamoli Bog neće odbraniti izbranih svojih koji Ga mole dan i noć?
8 Kažem vam da će ih odbraniti brzo. Ali Sin čovečiji kad dodje hoće li naći veru na zemlji?
9 A i drugima koji mišljahu za sebe da su pravednici i druge uništavahu kaza priču ovu:
10 Dva čoveka udjoše u crkvu da se mole Bogu, jedan farisej i drugi carinik.
11 Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože! Hvalim te što ja nisam kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci ili kao ovaj carinik.
12 Postim dvaput u nedelji; dajem desetak od svega što imam.
13 A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsi svoje govoreći: Bože! Milostiv budi meni grešnome.
14 Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki koji se sam podiže poniziće se; a koji se sam ponižuje podignuće se.
15 Donošahu k Njemu i decu da ih se dotakne; a kad videše učenici, zapretiše im.
16 A Isus dozvavši ih reče: Pustite decu neka dolaze k meni, i ne branite im; jer je takvih carstvo Božije.
17 I kažem vam zaista: koji ne primi carstvo Božije kao dete, neće ući u njega.
18 I zapita Ga jedan knez govoreći: Učitelju blagi! Šta da učinim da nasledim život večni?
19 A Isus reče mu: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga.
20 Zapovesti znaš: ne čini preljube; ne ubij; ne ukradi; ne svedoči lažno; poštuj oca i mater svoju.
21 A on reče: Sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje.
22 A kad to ču Isus reče mu: Još ti jedno nedostaje: prodaj sve što imaš i razdaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; i hajde za mnom.
23 A kad on ču to postade žalostan, jer beše vrlo bogat.
24 A kad ga vide Isus gde postade žalostan, reče: Kako je teško ući u carstvo Božije onima koji imaju bogatstvo!
25 Lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatom ući u carstvo Božije.
26 A oni koji slušahu rekoše: Ko se dakle može spasti?
27 A On reče: Šta je u ljudi nemoguće u Boga je moguće.
28 A Petar reče: Eto mi smo ostavili sve i za Tobom idemo.
29 A On im reče: Zaista vam kažem: nema nijednoga koji bi ostavio kuću, ili roditelje, ili braću, ili sestre, ili ženu, ili decu carstva radi Božijeg,
30 Koji neće primiti više u ovo vreme, i na onom svetu život večni.
31 Uze pak dvanaestoricu i reče im: Evo idemo gore u Jerusalim, i sve će se svršiti što su proroci pisali za Sina čovečijeg.
32 Jer će Ga predati neznabošcima, i narugaće Mu se, i ružiće Ga, i popljuvaće Ga,
33 I biće Ga, i ubiće Ga; i treći dan ustaće.
34 I oni ništa od toga ne razumeše, i beseda ova beše od njih sakrivena, i ne razumeše šta im se kaza.
35 A kad se približi k Jerihonu, jedan slepac sedjaše kraj puta proseći.
36 A kad ču narod gde prolazi zapita: Šta je to?
37 I kazaše mu da Isus Nazarećanin prolazi.
38 I povika govoreći: Isuse, sine Davidov! Pomiluj me.
39 I prećahu mu oni što idjahu napred da ućuti; a on još više vikaše: Sine Davidov! Pomiluj me.
40 I Isus stade i zapovedi da Mu ga dovedu; a kad Mu se približi, zapita ga
41 Govoreći: Šta hoćeš da ti učinim? A on reče: Gospode! Da progledam.
42 A Isus reče: Progledaj; vera tvoja pomože ti.
43 I odmah progleda, i podje za Njim hvaleći Boga. I svi ljudi koji videše hvaljahu Boga.