2. Dnevnika

поглавље 6

Tada reče Solomun: Gospod je rekao da će nastavati u mraku.
2 A ja sazidah dom Tebi za stan i mesto da u njemu nastavaš do veka.
3 I okrenuvši se licem svojim car blagoslovi sav zbor Izrailjev, a sav zbor Izrailjev stajaše.
4 I reče: Blagosloven da je Gospod Bog Izrailjev, koji je govorio svojim ustima Davidu ocu mom i ispunio rukom svojom, govoreći:
5 Od onog dana kad izvedoh narod svoj iz zemlje misirske, ne izabrah grada medju svim plemenima Izrailjevim da se sazida dom gde bi bilo ime moje, niti izabrah čoveka koji bi bio vodj narodu mom Izrailju,
6 Nego izabrah Jerusalim da u njemu bude ime moje, i izabrah Davida da bude nad narodom mojim Izrailjem.
7 I naumi David otac moj da sazida dom imenu Gospoda Boga Izrailjevog.
8 Ali Gospod reče Davidu, ocu mom: Što si naumio sazidati dom imenu mom, dobro si učinio što si to naumio.
9 Ali nećeš ti sazidati taj dom, nego sin tvoj koji će izaći iz bedara tvojih, on će sazidati dom imenu mom.
10 I tako ispuni Gospod reč svoju koju je rekao, jer ustah na mesto oca svog Davida i sedoh na presto Izrailjev, kao što je rekao Gospod, i sazidah ovaj dom imenu Gospoda Boga Izrailjevog.
11 I namestih ovde kovčeg, u kome je zavet Gospodnji što je učinio sinovima Izrailjevim.
12 Potom stade Solomun pred oltar Gospodnji, pred svim zborom Izrailjevim, i podiže ruke svoje.
13 A beše načinio Solomun podnožje od bronze i metnuo ga nasred trema, pet lakata dugo i pet lakata široko, a tri lakta visoko; pa stade na nj, i kleče na kolena pred svim zborom Izrailjevim, i podiže ruke svoje k nebu.
14 I reče: Gospode Bože Izrailjev! Nema Boga takvog kakav si Ti ni na nebu ni na zemlji, koji čuvaš zavet i milost slugama, koji hode pred Tobom svim srcem svojim;
15 Koji si ispunio sluzi svom Davidu, ocu mom, šta si mu rekao; šta si ustima svojim rekao to si rukom svojom ispunio, kao što se vidi danas.
16 Sada dakle, Gospode Bože Izrailjev, drži Davidu ocu mom šta si mu rekao govoreći: Neće ti nestati čoveka ispred mene koji bi sedeo na prestolu Izrailjevom, samo ako uščuvaju sinovi tvoji put svoj hodeći po zakonu mom, kao što si ti hodio preda mnom.
17 Sada dakle, Gospode Bože Izrailjev, neka se potvrdi reč Tvoja koju si rekao sluzi svom Davidu.
18 Ali, hoće li doista Bog stanovati na zemlji? Eto, nebo, i nebesa nad nebesima ne mogu Te obuhvatiti, a kamoli ovaj dom što ga sazidah.
19 Ali pogledaj na molitvu sluge svog i na molbu njegovu, Gospode Bože moj, čuj viku i molitvu kojom Ti se danas moli sluga Tvoj.
20 Da budu oči Tvoje otvorene nad domom ovim danju i noću, nad ovim mestom, gde si rekao da ćeš namestiti ime svoje, da čuješ molitvu kojom će se moliti sluga Tvoj na ovom mestu.
21 Čuj molbe sluge svog i naroda svog Izrailja, kojima će se moliti na ovom mestu, čuj s mesta gde stanuješ, s neba, čuj i smiluj se.
22 Kad ko zgreši bližnjemu svom, te mu se da zakletva, da se zakune, i zakletva dodje pred Tvoj oltar u ovom domu,
23 Ti čuj s neba, i učini, i sudi slugama svojim plaćajući krivcu i dela njegova obraćajući na njegovu glavu, a pravoga pravdajući i plaćajući mu po pravdi njegovoj.
24 I kad se razbije pred neprijateljem narod Tvoj Izrailj zato što Ti zgreše, pa se obrate i daju slavu imenu Tvom i pomole Ti se i zamole Te u ovom domu,
25 Ti čuj s neba, i oprosti greh narodu svom Izrailju, i dovedi ih opet u zemlju, koju si dao njima i ocima njihovim.
26 Kad se zatvori nebo, te ne bude dažda zato što zgreše Tebi, pa Ti se zamole na ovom mestu i dadu slavu imenu Tvom i od greha se svog obrate, kad ih namučiš,
27 Ti čuj s neba, i oprosti greh slugama svojim i narodu svom Izrailju pokazavši im put dobri kojim će hoditi, i pusti dažd na zemlju svoju koju si dao narodu svom u nasledstvo.
28 Kad bude glad u zemlji, kad bude pomor, suša ili medljika, skakavci ili gusenice kad budu, ili ga stegne neprijatelj njegov u zemlji njegovoj vlastitoj, ili kako god zlo i kakva god bolest,
29 Svaku molbu i svaku molitvu, koja bude od koga god čoveka ili od svega naroda Tvog Izrailja, ko pozna muku svoju i bol svoj, i podigne ruke svoje u ovom domu,
30 Ti čuj s neba, iz stana svog, i oprosti i podaj svakome po putevima njegovim, šta znaš u srcu njegovom, jer Ti sam znaš srca sinova čovečijih;
31 Da Te se boje hodeći putevima Tvojim dokle su god živi na zemlji, koju si dao ocima našim.
32 I inostranac koji nije od naroda Tvog Izrailja, nego dodje iz daleke zemlje imena radi Tvog velikog i ruke Tvoje krepke i mišice Tvoje podignute, kad dodje i pomoli se u ovom domu,
33 Ti čuj s neba, iz stana svog, i učini sve za šta poviče k Tebi onaj stranac, da bi poznali svi narodi na zemlji ime Tvoje i bojali se Tebe, kao narod Tvoj Izrailj, i da bi znali da je ime Tvoje prizvano nad ovaj dom, koji sazidah.
34 Kad narod Tvoj izidje na vojsku na neprijatelje svoje putem kojim ga pošalješ, i pomole Ti se okrenuvši se ka gradu ovom, koji si izabrao, i k ovom domu, koji sam sazidao imenu Tvom,
35 Čuj s neba molbu njihovu i molitvu njihovu, i dobavi im pravicu.
36 Kad Ti zgreše, jer nema čoveka koji ne greši, i razgnevivši se na njih daš ih neprijateljima, te ih zarobe i odvedu u zemlju daleku ili koja je blizu,
37 Ako se dozovu u zemlji u koju budu odvedeni u ropstvo i obrate se i stanu Ti se moliti u zemlji ropstva svog, i kažu: Sagrešismo i zlo učinismo i skrivismo;
38 I tako se obrate k Tebi svim srcem svojim i svom dušom svojom u zemlji ropstva svog, u koju budu odvedeni u ropstvo, i pomole Ti se okrenuvši se k zemlji svojoj, koju si dao ocima njihovim, i ka gradu, koji si izabrao, i k domu, koji sam sazidao imenu Tvom,
39 Tada čuj s neba, iz stana svog, molbu njihovu i molitvu njihovu, i dobavi im pravicu, i oprosti narodu svom šta Ti budu zgrešili.
40 Tako, Bože moj, neka budu oči Tvoje otvorene i uši Tvoje prignute na molbu u ovom mestu.
41 I tako, stani, Gospode Bože, na počivalištu svom, Ti i kovčeg sile Tvoje; sveštenici Tvoji, Gospode Bože, neka se obuku u spasenje, i sveci Tvoji neka se raduju dobru.
42 Gospode Bože, nemoj odvratiti lice svoje od pomazanika svog; opominji se milosti obećane Davidu sluzi Tvom.