Jeremija

поглавље 14

Reč Gospodnja koja dodje Jeremiji o suši.
2 Juda tuži, i vrata su mu žalosna; leže na zemlji u crno zaviti; vika iz Jerusalima podiže se.
3 Najveći izmedju njih šalju najmanje na vodu; došavši na studence ne nalaze vode, vraćaju se s praznim sudovima svojim, stide se i srame se i pokrivaju glavu svoju.
4 Zemlja je ispucala, jer ne beše dažda na zemlji; zato se težaci stide i pokrivaju glavu svoju.
5 I košuta u polju ostavlja mlade svoje, jer nema trave.
6 I divlji magarci stojeći na visovima vuku u se vetar kao zmajevi, oči im iščileše, jer nema trave.
7 Kad bezakonja naša svedoče na nas, Gospode, učini radi imena svog; jer je mnogo odmeta naših, Tebi sagrešismo.
8 Nado Izrailjeva! Spasitelju njegov u nevolji! Zašto si kao tudjin u ovoj zemlji i kao putnik koji se svrati da prenoći?
9 Zašto si kao umoran čovek, kao junak, koji ne može izbaviti? Ta, Ti si usred nas, Gospode, i ime je Tvoje prizvano na nas; nemoj nas ostaviti.
10 Ovako govori Gospod za narod ovaj: Milo im je da se skitaju, ne ustavljaju noge svoje, zato nisu mili Gospodu; sada će se opomenuti bezakonja njihova i pohodiće grehe njihove.
11 Potom reče mi Gospod: Ne moli se za taj narod da bi mu bilo dobro.
12 Ako će i postiti, neću uslišiti vike njihove; i ako će prineti žrtve paljenice i dar, neće mi to ugoditi, nego mačem i gladju i pomorom pomoriću ih.
13 Tada rekoh: Oh, Gospode Gospode, evo, proroci im govore: Nećete videti mača, i neće biti gladi u vas, nego ću vam dati mir pouzdan na ovom mestu.
14 A Gospod mi reče: Laž prorokuju ti proroci u moje ime, nisam ih poslao, niti sam im zapovedio, niti sam im govorio; lažne utvare i gatanje i ništavilo i prevaru srca svog oni vam prorokuju.
15 Zato ovako veli Gospod za proroke koji prorokuju u moje ime, a ja ih nisam poslao, i govore: Neće biti mača ni gladi u ovoj zemlji: od mača i gladi izginuće ti proroci.
16 A narod ovaj, kome oni prorokuju, biće povaljan po ulicama jerusalimskim od gladi i mača, i neće biti nikoga da ih pogrebe, njih, žene njihove i sinove njihove i kćeri njihove; tako ću izliti na njih zloću njihovu.
17 Reci im dakle ovu reč: Neka oči moje liju suze danju i noću i neka ne prestaju, jer devojka, kći mog naroda satre se veoma, od udarca preljutog.
18 Ako izidjem u polje, eto pobijenih mačem; ako udjem u grad, eto iznemoglih od gladi; jer i prorok i sveštenik otidoše u zemlju koju ne znaju.
19 Eda li si sasvim odbacio Judu? Eda li je omrzao duši Tvojoj Sion? Zašto si nas udario tako da nam nema leka? Čekasmo mir, ali nema dobra; i vreme da ozdravimo, a gle, strah.
20 Priznajemo, Gospode, zloću svoju, bezakonje otaca svojih, zgrešili smo Ti.
21 Nemoj nas odbaciti radi imena svog; nemoj naružiti prestola slave svoje, opomeni se zaveta svog s nama, nemoj ga ukinuti.
22 Ima li medju taštinama u naroda koji da daje dažd? Ili nebesa, daju li sitan dažd? Nisi li Ti to, Gospode Bože naš? Zato Tebe čekamo, jer Ti činiš sve to.