1. Korinćanima

поглавље 2

I ja došavši k vama, braćo, ne dodjoh s visokom reči ili premudrosti da vam javljam svedočanstvo Božije.
2 Jer nisam mislio da znam šta medju vama osim Isusa Hrista, i to raspetog.
3 I ja bejah medju vama u slabosti, i u strahu i u velikom drhtanju.
4 I reč moja, i poučenje moje ne beše u nadgovorljivim rečima ljudske premudrosti, nego u dokazivanju Duha i sile.
5 Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj.
6 Ali premudrost govorimo koja je u savršenima, a ne premudrost veka ovog ni knezova veka ovog koji prolaze.
7 Nego govorimo premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu, koju odredi Bog pre sveta za slavu našu;
8 Koje nijedan od knezova veka ovog ne pozna; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.
9 Nego kao što je pisano: Šta oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dodje, ono ugotovi Bog onima, koji Ga ljube.
10 A nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije.
11 Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečijeg koji živi u njemu? Tako i u Bogu šta je niko ne zna osim Duha Božijeg.
12 A mi ne primismo duha ovog sveta, nego Duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga;
13 Koje i govorimo ne rečima što je naučila čovečija premudrost, nego šta uči Duh Sveti; i duhovne stvari duhovno radimo.
14 A telesni čovek ne razume šta je od Duha Božijeg; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda.
15 Duhovni pak sve razgleda, a njega samog niko ne razgleda.
16 Jer ko pozna um Gospodnji da Ga pouči? A mi um Hristov imamo.