Dela apostolska

поглавље 16

Dodje pak u Dervu i u Listru, i gle, onde beše neki učenik, po imenu Timotije, sin neke žene Jevrejke koja verovaše, a oca Grka;
2 Za njega dobro svedočahu braća koja behu u Listri i u Ikoniji.
3 Ovog namisli Pavle da uzme sa sobom; i uze ga, i obreza Jevreja radi koji behu u onim mestima: jer svi znahu oca njegovog da beše Grk.
4 I kad prolažahu po gradovima, predavaše im da drže uredbe koje urediše apostoli i starešine u Jerusalimu.
5 A crkve se utvrdjivahu u veri, i svaki dan bivaše ih više.
6 A kad prodjoše Frigiju i galatijsku zemlju, zabrani im Duh Sveti govoriti reč u Aziji.
7 A kad dodjoše u Misiju hteše da idu u Vitiniju, i Duh ne dade.
8 A kad prodjoše Misiju, sidjoše u Troadu.
9 I Pavlu se javi utvara noću: beše jedan čovek iz Makedonije, i stajaše moleći ga i govoreći: Dodji u Makedoniju i pomozi nam.
10 A kad vide utvaru, odmah gledasmo da izidjemo u Makedoniju, doznavši da nas Gospod pozva da im propovedamo jevandjelje.
11 A kad se odvezosmo iz Troade, dodjosmo u Samotrak, i sutradan u Neapolj,
12 A odande u Filibu, koje je prvi grad zemlje Makedonije, naselje rimsko; i u onom gradu ostasmo nekoliko dana.
13 A u dan subotni izidjosmo iz grada k vodi gde beše bogomolja; i sedavši govorismo k ženama koje se behu sabrale.
14 I jedna bogobojazna žena, po imenu Lidija, iz grada tijatirskog, koja prodavaše skerlet, slušaše: i Gospod otvori srce njeno da pazi na reči Pavlove.
15 A kad se krsti ona i kuća njena, moljaše nas govoreći: Ako mislite da ja verujem Gospoda, udjite u moju kuću i živite. I natera nas.
16 A dogodi se kad idjasmo na molitvu da nas srete jedna robinja koja imaše duh pogadjački i vračajući donošaše veliki dobitak svojim gospodarima.
17 Ova podje za Pavlom i za nama, i vikaše govoreći: Ovi su ljudi sluge Boga Najvišeg, koji javljaju nama put spasenja.
18 I ovako činjaše mnogo dana. A kad se Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: Zapovedam ti imenom Isusa Hrista, izidji iz nje. I izidje u taj čas.
19 A kad videše njeni gospodari da izidje nada njihovog dobitka, uzeše Pavla i Silu i odvukoše ih na pazar ka knezovima.
20 I dovedavši ih k vojvodama, rekoše: Ovi su ljudi Jevreji, i mute po našem gradu,
21 I propovedaju običaje koje nama ne valja primati ni tvoriti, jer smo Rimljani.
22 I sleže se narod na njih, i vojvode izdreše im haljine, i zapovediše da ih šibaju.
23 I pošto ih zdravo izbiše baciše ih u tamnicu, i zapovediše tamničaru da ih dobro čuva.
24 Primivši takvu zapovest on ih baci u najdonju tamnicu i noge im metnu u klade.
25 A u ponoći behu Pavle i Sila na molitvi i hvaljahu Boga; a sužnji ih slušahu.
26 A ujedanput tako se vrlo zatrese zemlja da se pomesti temelj tamnički; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi.
27 A kad se probudi tamničar i vide otvorena vrata tamnička, izvadi nož i htede da se ubije, misleći da su pobegli sužnji.
28 A Pavle povika zdravo govoreći: Ne čini sebi zlo nikakvo, jer smo mi svi ovde.
29 A on zaiskavši sveću ulete i drhćući pripade k Pavlu i Sili;
30 I izvedavši ih napolje reče: Gospodo! Šta mi treba činiti da se spasem?
31 A oni rekoše: Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj.
32 I kazaše mu reč Gospodnju, i svima koji su u domu njegovom.
33 I uze ih u onaj sat noći i opra im rane; i krsti se on i svi njegovi odmah.
34 I uvedavši ih u svoj dom postavi trpezu, i radovaše se sa svim domom svojim što verova Boga.
35 A kad bi dan, poslaše vojvode pandure govoreći: Pustite ova dva čoveka.
36 A tamničar kaza reči ove Pavlu: Poslaše vojvode da se pustite; sad dakle izidjite i idite s mirom.
37 A Pavle reče njima: Izbivši nas pred narodom bez suda, ljude Rimljane, baciše u tamnicu: i sad hoće da nas puste? Nije tako, nego sami neka dodju i izvedu nas.
38 A panduri kazaše vojvodama ove reči; i uplašiše se kad čuše da su Rimljani;
39 I došavši umoliše ih, i izvedoše moleći da izidju iz grada.
40 A kad izidjoše iz tamnice, dodjoše k Lidiji, i videvši braću utešiše ih, i otidoše.