Nehemija

поглавље 9

Potom dvadeset četvrtog dana tog meseca skupiše se sinovi Izrailjevi posteći i u kostreti i posuvši se zemljom.
2 I odvoji se seme Izrailjevo od svih tudjinaca, i stadoše te ispovedahu grehe svoje i bezakonja otaca svojih.
3 I stajahu na svom mestu, te im se čitaše zakon Gospoda Boga njihovog četvrt dana, a drugi četvrt ispovedahu se i poklanjahu se Gospodu Bogu svom.
4 A Isus i Vanije, Kadmilo, Sevanija, Vunije, Serevija, Vanije i Hananije popevši se na mesto podignuto za Levite vapijahu glasom velikim ka Gospodu Bogu svom.
5 I rekoše Leviti Isus i Kadmilo, Vanije, Asavnija, Serevija, Odija, Sevanija i Petaja: Ustanite, blagosiljajte Gospoda Boga svog od veka do veka: i da se blagosilja ime Tvoje slavno i uzvišeno svrh svakog blagoslova i hvale.
6 Ti si sam Gospod; Ti si stvorio nebo, nebesa nad nebesima i svu vojsku njihovu, zemlju i sve što je na njoj, mora i sve što je u njima, i Ti oživljavaš sve to, i vojska nebeska Tebi se klanja.
7 Ti si Gospod Bog, koji si izabrao Avrama i izveo iz Ura haldejskog i nadeo mu ime Avraam;
8 I našao si srce njegovo verno pred sobom, i učinio si s njim zavet da ćeš dati zemlju hanansku, hetejsku, amorejsku, ferezejsku i jevusejsku i gergesejsku, da ćeš dati semenu njegovom, i ispunio si reči svoje jer si pravedan.
9 Jer si pogledao na muku otaca naših u Misiru, i viku njihovu video si na moru crvenom;
10 I učinio si znake i čudesa na Faraonu i na svim slugama njegovim i na svem narodu zemlje njegove, jer si znao da su obesno postupali s njima; i stekao si sebi ime, kao što se vidi danas.
11 I more si razdvojio pred njima, te predjoše posred mora suvim, i bacio si u dubine one koji ih gonjahu kao kamen u vodu.
12 I u stupu od oblaka vodio si ih danju, a noću u stupu ognjenom svetleći im putem kojim će ići.
13 I sišao si na goru sinajsku i govorio s njima s neba, i dao im sudove prave i zakone istinite, uredbe i zapovesti dobre.
14 I obznanio si im subotu svoju svetu, i dao im zapovesti i uredbe i zakon preko Mojsija, sluge svog.
15 I hleb s neba dao si im u gladi njihovoj, i vodu iz kamena izveo si im u žedji njihovoj, i rekao si im da idu i naslede zemlju za koju si podigao ruku svoju da ćeš im je dati.
16 Ali oni i oci naši uzobestiše se i otvrdnuše vratom svojim i ne slušaše zapovesti Tvoje.
17 Ne hteše slušati, i ne opominjaše se čudesa Tvojih koja si im činio, nego otvrdnuše vratom svojim, i u odmetu svom postavljaše sebi vodje da se vrate u ropstvo svoje. Ali Ti, Bože, koji opraštaš koji si žalostiv i milostiv, koji dugo trpiš i velike si milosti, nisi ih ostavio.
18 I onda kad načiniše sebi tele liveno i rekoše: Ovo je tvoj Bog koji te je izveo iz Misira, i huliše veoma,
19 Ni onda ih radi velike milosti svoje nisi ostavio u pustinji; stup od oblaka nije odstupao od njih danju vodeći ih putem, niti stup ognjeni noću svetleći im putem kojim će ići.
20 I dao si im dobri svoj duh da ih urazumljuje, i mane svoje nisi ustegao od usta njihovih, i vode si im dao u žedji njihovoj.
21 I četrdeset godina hranio si ih u pustinji, ništa im nije nedostajalo: odelo im ne ovetša i noge im ne otekoše.
22 I dao si im carstva i narode, i podelio si ih po krajevim, jer naslediše zemlju Sionovu, zemlju cara esevonskog, i zemlju cara vasanskog;
23 I umnožio si sinove njihove kao zvezde nebeske, i uveo si ih u zemlju za koju si rekao ocima njihovim da će ući u nju i naslediti je.
24 I udjoše sinovi njihovi i naslediše zemlju, i pokorio si im Hananeje, stanovnike zemaljske i predao ih u njihove ruke, i careve njihove i narode zemaljske, da čine od njih šta im je volja.
25 I tako uzeše tvrde gradove i zemlju rodnu, i naslediše kuće pune svakog dobra, studence iskopane, vinograde maslinike i voćke mnoge, i jedoše i nasitiše se i ugojiše se, i blagovahu po velikoj Tvojoj dobroti.
26 Ali Te razgneviše i odmetnuše se od Tebe: baciše zakon Tvoj za ledja i proroke Tvoje pobiše, koji im svedočahu da bi ih obratili ka Tebi i huliše veoma.
27 Zato si ih davao u ruke neprijateljima njihovim koji ih mučaše. A kad u nevolji svojoj vikaše k Tebi Ti si ih uslišio s neba i po velikoj milosti svojoj davao si im izbavitelje, koji ih izbavljahu iz ruku neprijatelja njihovih.
28 Ali čim otpočinuše, opet činiše zlo pred Tobom, zato si ih ostavljao u rukama neprijatelja njihovih da vladaju njima; a kad se obraćaše i vikaše k Tebi, Ti si ih uslišio s neba i izbavljao ih po milosti svojoj mnogo puta.
29 I opominjao si ih da bi ih obratio k zakonu svom, ali oni behu obesni i ne slušaše zapovesti Tvoje i grešiše o Tvoje zakone koje ko vrši živ će biti kroz njih; i izmičući ramena svoja otvrdnuše vratom svojim i ne slušaše.
30 I trpeo si ih mnogo godina opominjući ih duhom svojim preko proroka svojih; ali ne slušaše; tada si ih dao u ruke narodima zemaljskim.
31 Ali radi milosti svoje velike nisi dao da sasvim propadnu niti si ih ostavio, jer si Bog milostiv i žalostiv.
32 Sada dakle, Bože naš, Bože veliki, silni i strašni, koji čuvaš zavet i milost, nemoj da je malo pred Tobom što nas snadje sva ova muka, careve naše, knezove i sveštenike naše i proroke naše i oce naše i sav narod Tvoj od vremena careva asirskih do danas.
33 Ti si pravedan u svemu što nas je snašlo, jer si Ti pravo učinio, a mi smo bezbožno radili.
34 I carevi naši, knezovi naši i oci naši ne izvršavaše zakon Tvoj niti mariše za zapovesti Tvoje i svedočanstva Tvoja, kojima si im svedočio.
35 Jer u carstvu svom i u velikom dobru Tvom koje si im činio, i u zemlji prostranoj i rodnoj koju si im dao, ne služiše Tebi niti se povratiše od zlih dela svojih.
36 Evo, mi smo danas robovi; i još u zemlji, koju si dao ocima našim da jedu rod njen i dobra njena, evo mi smo robovi u njoj.
37 I ona rod svoj obilati radja carevima koje si postavio nad nama za grehe naše, i koji gospodare nad našim telima i nad stokom našom po svojoj volji, te smo u velikoj teskobi.
38 A radi svega toga činimo tvrd zavet i pišemo, a knezovi naši, Leviti naši, sveštenici naši pečate.