2. Kraljevima

поглавље 6

A sinovi proročki rekoše Jelisiju: Gle, mesto gde sedimo pred tobom tesno nam je.
2 Nego hajde da otidemo na Jordan, pa da uzmemo onde svaki po brvno i načinimo onde mesto gde ćemo boraviti. A on reče: Idite.
3 A jedan reče: Budi voljan, podji i ti sa slugama svojim. A on reče: Hoću.
4 I tako podje s njima. I došavši na Jordan sekoše drva.
5 A kad jedan od njih sečaše drvo, pade mu sekira u vodu; a on povika govoreći: Avaj gospodaru, još je u naruč uzeta.
6 A čovek Božji reče mu: Gde je pala? A kad mu pokaza mesto, on odseče drvo i baci ga onamo, i učini te sekira ispliva.
7 A on reče: Uzmi je. I čovek pruži ruku, te je uze.
8 A kad car sirski vojevaše na Izrailja, većaše sa slugama svojim, i reče: Tu i tu neka stane vojska moja.
9 A čovek Božji posla k caru Izrailjevom i poruči: Čuvaj se da ne ideš onuda, jer su onde Sirci u zasedi.
10 I car Izrailjev posla na ono mesto, za koje reče čovek Božji i opomenu ga, te se čuvaše. I to ne bi jedanput ni dvaputa.
11 I smuti se srce caru sirskom zato, i sazvavši sluge svoje reče im: Hoćete li mi kazati ko od naših dokazuje caru Izrailjevom?
12 A jedan od sluga njegovih reče mu: Niko, care gospodaru moj; nego Jelisije prorok u Izrailju dokazuje caru Izrailjevom reči koje govoriš u ložnici svojoj.
13 Tada reče: Idite, vidite gde je, da pošaljem da ga uhvate. I javiše mu govoreći: Eno ga u Dotanu.
14 I posla onamo konje i kola s velikom vojskom; i oni došavši noću opkoliše grad.
15 A ujutru, sluga čoveka Božijeg ustavši izadje, a to vojska oko grada i konji i kola. I reče mu sluga: Jaoh gospodaru, šta ćemo sad?
16 A on mu reče: Ne boj se, jer je više naših nego njihovih.
17 I pomoli se Jelisije govoreći: Gospode, otvori mu oči da vidi. I Gospod otvori oči momku, te vide, a to gora puna konja i kola ognjenih oko Jelisija.
18 A kad podjoše Sirci k njemu, pomoli se Jelisije Gospodu i reče: Oslepi ovaj narod. I oslepi ih po reči Jelisijevoj.
19 Tada im reče Jelisije: Nije ovo put, nije ovo grad; hodite za mnom i odvešću vas čoveku kog tražite. I odvede ih u Samariju.
20 A kad dodjoše u Samariju, reče Jelisije: Gospode, otvori im oči da vide. I Gospod im otvori oči, i videše, a to behu usred Samarije.
21 A car Izrailjev reče Jelisiju kad ih ugleda: Hoću li biti, hoću li biti, oče moj?
22 A on reče: Nemoj biti; eda li ćeš one pobiti koje zarobiš mačem svojim i lukom svojim? Iznesi im hleba i vode neka jedu i piju, pa onda neka idu gospodaru svom.
23 I ugotovi im gozbu veliku; te jedoše i piše; pa ih otpusti, a oni otidoše gospodaru svom; i otada ne dolaziše čete sirske u zemlju Izrailjevu.
24 A posle toga Ven-Adad, car sirski skupi svu vojsku svoju, i izadje i opkoli Samariju.
25 I nasta velika glad u Samariji, jer gle, beše opkoljena toliko da glava magareća beše za osamdeset sikala srebra, a četvrt kava golubinjeg kala za pet sikala srebra.
26 I kad car idjaše po zidovima, jedna žena povika k njemu govoreći: Pomagaj, care gospodaru!
27 A on reče: Gospod ti ne pomaže, kako ću ti ja pomoći? S gumna li, ili iz kace?
28 Još joj reče car: Šta ti je? A ona reče: Ova žena reče mi: Daj sina svog da ga pojedemo danas, a sutra ćemo pojesti mog sina.
29 I skuvasmo sina mog i pojedosmo ga, a sutradan rekoh joj: Daj sina svog da ga pojedemo. Ali ona sakri svog sina.
30 A kad car ču reči ženine, razdre haljine svoje; i kad idjaše po zidu, vide narod gde kostret beše ozdo na telu njegovom.
31 Tada reče car: Tako da mi učini Bog i tako da doda ako glava Jelisija sina Safatovog ostane danas na njemu.
32 A Jelisije sedjaše u svojoj kući, i starešine sedjahu kod njega. I posla car jednog od onih što stajahu pred njim; a dok još ne dodje poslani k njemu, on reče starešinama: Vidite li gde onaj krvnički sin posla da mi odseče glavu? Gledajte kad dodje poslani, zaključajte vrata, i odbijte ga od vrata; eto, i bahat nogu gospodara njegovog za njim.
33 I dok još govoraše s njima, gle, poslani dodje k njemu, i reče; gle, ovo je zlo od Gospoda; čemu ću se još nadati od Gospoda?