Postanak

поглавље 37

A Jakov živeše u zemlji gde mu je otac bio došljak, u zemlji hananskoj.
2 Ovo su dogadjaji Jakovljevi. Josif kad beše momak od sedamnaest godina, pasaše stoku s braćom svojom, koju rodiše Vala i Zelfa žene oca njegovog; i donošaše Josif zle glasove o njima ocu svom.
3 A Izrailj ljubljaše Josifa najvećma izmeću svih sinova svojih, jer mu se rodio pod starost; i načini mu šarenu haljinu.
4 A braća videći gde ga otac ljubi najvećma izmedju sve braće njegove, stadoše mrzeti na nj tako da mu ne mogahu lepu reč progovoriti.
5 Uz to usni Josif san i pripovedi braći svojoj, te oni još većma omrznu na nj.
6 Jer im reče: Da čujete san što sam snio:
7 Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, a vaši snopovi idjahu unaokolo i klanjahu se snopu mom.
8 Tada mu braća rekoše: Da nećeš još biti car nad nama i zapovedati nam? Stoga još većma stadoše mrzeti na nj radi snova njegovih i radi reči njegovih.
9 Posle opet usni drugi san, i pripovedi braći svojoj govoreći: Usnih opet san, a to se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjahu meni.
10 A pripovedi i ocu svom i braći svojoj; ali ga otac prekori i reče mu: Kakav je to san što si snio? Eda li ćemo doći ja i mati tvoja i braća tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?
11 I zavidjahu mu braća; ali otac njegov čuvaše ove reči.
12 A kad braća njegova otidoše da pasu stoku oca svog kod Sihema,
13 Reče Izrailj Josifu: Ne pasu li braća tvoja stoku kod Sihema? Hajde da te pošaljem k njima. A on reče: Evo me.
14 A on mu reče: Idi, vidi kako su braća tvoja i kako je stoka, pa dodji da mi javiš. I opravi ga iz doline hevronske, i on otide put Sihema.
15 I čovek jedan nadje ga a on luta po polju; te ga zapita govoreći: Šta tražiš?
16 A on reče: Tražim braću svoju; kaži mi, molim te, gde su sa stokom?
17 A čovek reče: Otišli su odavde, jer čuh gde rekoše: Hajdemo u Dotaim. I otide Josif za braćom svojom, i nadje ih u Dotaimu.
18 A oni ga ugledaše iz daleka; i dok još ne dodje blizu njih, stadoše se dogovarati da ga ubiju,
19 I rekoše medju sobom: Gle, evo onog što sne sanja.
20 Hajde sada da ga ubijemo i da ga bacimo u koju od ovih jama, pa ćemo kazati: Ljuta ga je zverka izjela. Onda ćemo videti šta će biti od njegovih snova.
21 Ali Ruvim kad ču to, izbavi ga iz ruku njihovih rekavši: Nemojte da ga ubijemo.
22 I još im reče Ruvim: Nemojte krv prolivati; bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne dižite ruke na nj. A on ga htede izbaviti iz ruku njihovih i odvesti k ocu.
23 I kad Josif dodje k braći svojoj, svukoše s njega haljinu njegovu, haljinu šarenu, koju imaše na sebi.
24 I uhvativši ga baciše ga u jamu; a jama beše prazna, ne beše vode u njoj.
25 Posle sedoše da jedu. I podigavši oči ugledaše, a to gomila Ismailjaca idjaše od Galada s kamilama natovarenim mirisavog korenja i tamjana i smirne, te nošahu u Misir.
26 I reče Juda braći svojoj: Kakva će biti korist što ćemo ubiti brata svog i zatajiti krv njegovu?
27 Hajde da ga prodamo ovim Ismailjcima pa da ne dižemo ruke svoje na nj, jer nam je brat, naše je telo. I poslušaše ga braća njegova.
28 Pa kad trgovci madijanski behu pored njih, oni izvukoše i izvadiše Josifa iz jame, i prodadoše Josifa Ismailjcima za dvadeset srebrnika; i oni odvedoše Josifa u Misir.
29 A kad se Ruvim vrati k jami, a to nema Josifa u jami; tada razdre haljine svoje,
30 Pa se vrati k braći svojoj, i reče: Nema deteta; a ja kuda ću?
31 Tada uzeše haljinu Josifovu, i zaklavši jare zamočiše haljinu u krv,
32 Pa onda poslaše šarenu haljinu ocu njegovom poručivši: Nadjosmo ovu haljinu, vidi je li haljina sina tvog ili nije.
33 A on je pozna i reče: Sina je mog haljina; ljuta ga je zverka izjela; Josif je doista raskinut.
34 I razdre Jakov haljine svoje, i veza kostret oko sebe, i tužaše za sinom svojim dugo vremena.
35 I svi sinovi njegovi i sve kćeri njegove ustadoše oko njega tešeći ga, ali se on ne dade utešiti, nego govoraše: S tugom ću u grob leći za sinom svojim. Pa i njegov otac plakaše za njim.
36 A Madijani prodadoše ga u Misir Petefriju, dvoraninu Faraonovom, zapovedniku stražarskom.